Симболи

НА САВИНДАН, У ХЕРЦЕГ-НОВОМ, ОСВЕШТАН СПОМЕНИК ЧУВЕНОМ ГРОФУ
Сава Владиславић се вратио кући
Многе нити су се ту срећно испреплитале, на начин узбудљив и свечан. Са Савом, у Савини, на Савиндан. А на маленом тргу у Топлој, испод цркве, тога дана откривен је споменик још једном великом Сави, Владиславићу. Од бронзе, на белом граниту, рад вајара Ђорђа Лазића, исти какав је већ постављен у Гацку, Сремским Карловцима и Петрограду. Био је то повод да се и ми поново обремо у лепом и важном Херцеговом граду

Пише: Драган М. Ћирјанић

Морате видети тај манастир – убеђивао нас је без потребе Зоран Шабановић.
Са браћом Вукомановић, потомцима велике лозе Владиславића, чији сам гост био, дођосмо „ЕрСрбијом” преко Тивта у Херцег Нови, да присуствујемо откривању споменика великом Херцеговцу Сави Владиславићу. Пут нам је био нека врста ходочашћа. Сунце је блистало по околним планинама прекривеним снегом, дајући свему узвишени тон. Сутра је Савиндан.
Сунце и хладноћа били су прикладни оквир за амбијент пун скривене драматике. У измаглици даљине уздизао се Ловћен. Обиђосмо и Руско гробље, на Савини, са капелом Светог адмирала Ушакова, једином црквом посвећеном овом праведном ратнику. Адмирал Фјодор Ушаков у својој блиставој каријери није изгубио ни једну битку. Црногорце је помагао у борбама против Наполеона и ослободио је Боку од Француза.
 Херцег Нови је био и прва лука-уточиште у коју су стигли бели емигранти бродовима из Одесе, за време грађанског рата у Русији. Неки су у овом граду и остали... Унапред смо се радовали сусрету са човеком који је све то уредио и обновио сећање на херојско и трагично доба. Сликар и поморац Александар Бељаков живи и слика у Херцег Новом.
Пут ка брдима изнад Новог био је избраздан вододеринама и Зоранова „лада нива” поче да долази до изражаја. После пола сата вожње, на једној заравни подно Мрчеве греде угледасмо неколико камених кућа села Буновићи. Неприступачност и неудобност пута само је појачавала утисак лепоте овог сеоцета у камену.
Недалеко, на узвисини био је манастир Свете Петке (Римске) у ком су боравиле две монахиње. Дошле су из Русије. Манастир је још из византијског периода. У близини је и део византијског пута који је туда пролазио. Крај самог манастира је сачуван и амфитеатар са јасним каменим каскадама. Архајска лепота предела и људи, достојна сликара попут Беклина или Каспара Давида, као да је уживала у отменој анонимности.
 У скоро обновљеном конаку, две Рускиње свијале су и одржавале молитвени живот са необичним ентузијазмом. Добро говоре српски, иако су овде од јуна прошле године. Молитвени дух наше Цркве их је привукао и овде се осећају добро. Сестре Нектарија и Георгија су образоване и лако се крећу у разговору, који се спонтано развио, о пореклу Словена и о лингвистичким питањима европских народа. Московски и кијевски кнежеви, Варјази, Рјуриковићи и Романови, Викинзи и Немци, Срби и Немањићи, били су присутни и живи у разговору у брдима изнад Новог, тог сутона, пред Савиндан. Многи клишеи из руске историје били су развејани. У словенску моћ и будућност нема никакве сумње. То су чињенице, реалност коју само треба открити другима, жртвама историјске заблуде и обмане. Озарени овим ненаданим сусретом и потврдом својих уверења, растадосмо се до сутра. Зоран Шабановић, директор новског Водовода, добротвор и добри дух српства Херцег Новог, био је поносан, док смо се спуштали ка мору.

ПОДСЕЋАЊЕ НА ВЕЛИКА ДЕЛА

Са крстом Светога Саве у рукама, од брушеног стакла опточеног сребром, митрополит црногорски и приморски господин Амфилохије кретао се на челу колоне шумском стазом ка старој црквици Светога Саве изнад манастира Савина. Лагано, уз молитвени бруј, узносила се песма Светом Сави Немањићу.
Беше то слика пуна симболике у смутном времену у коме живимо.
У молитвеном говору, узвишеном и чврстом, Владика је призивао памети политичаре и расколнике, да се врате висини и вертикали српске духовности.
Надахнут Савиним делом, указивао је на аутентичност и величину српског пресудног избора у питању сила овога света и у питањима Духа Светога.
Кршни и лепи, Бокељи, Црногорци и Херцеговци са својим породицама, окупљени око свог Владике, били су слика лепоте српске расе и суздржане снаге српске саборности. Цела Савина, где год се погледа, искључује сваку баналност и позива на узвишеност и светост. Приметих, са стране, и појаву свог познаника Крсте Мартиновића, дичног рода и брижнога лика. Болно се осмехнувши на моје питање како је, тихо рече:
– Много народа а мало људи.
Желео је да изрази трагичност и неодрживост оваквог стања ствари. Болеле су га српске поделе. Тихо се повукао пре краја обреда у своју горду усамљеност.
На Топлој, испод цркве Светог Вазнесења и мале цркве Светог Ђорђа, откривен је споменик грофу Сави Владиславићу, који је на необичан начин повезао судбину Србије и Русије. Као важан дворјанин Петра Великог, учесник у најпресуднијим подухватима руског Цара, уживао је велику почаст у Русији.
Био је саветник и интендант руске војске у бици код Полтаве, где су сломљени растући апетити ратоборног шведског краља Карла XII. Организовао је противтурски поход који се завршио мировним уговором, чији је један од потписника био и он. Цар га је послао у Рим да са папом Климентом XI преговара о конкордату. Папина смрт је прекинула преговоре. Као образованом и човеку од укуса, била му је поверена набавка многих вредних уметничких дела и опреме за руски двор. Био је један од оснивача моћне руске обавештајне службе. Бринуо је о школовању руских кадета на поморским академијама Европе и доприносио развоју руске царске флоте.
Са једног од својих путовања у Цариград доводи Петру Великом на дар откупљеног роба, Абисинца Ханибала, кога Цар, као штићеника, покрштава и образује. Био је то прадеда великог песника Пушкина.

КЈАХТА ПАМТИ СВОГА ОСНИВАЧА

Врхунац службе на двору Сава је доживео када је као специјални царски опуномоћеник послат да са кинеским царем преговара о 6.000 километара дугој граници између Русије и Кине. У тешким трогодишњим преговорима Сава је успешно обавио задатак, потписао уговор о разграничењу, и та граница, уз мање измене, важи и данас. Током боравка на Истоку направио је карте тих области, те се може сматрати и првим српским картографом. На самој граници подигао је више војних утврђења, а у једном од њих, Троицкосавску, име добило по Светој Тројици, подигао је и цркву посвећену Светом Сави Српском. Црква је нестала у пожару крајем XIX века, па је президана у већу цркву Свете Тројице, која и данас, полупорушена, стоји. После Револуције, наиме, претворена у музеј, доживела је неколико пожара 1960-их година, те су јој зидови касније служили као стрељана на вежбама војника.
Данашња Русија и локална власт желе да Храм обнове, а Кјахта, како се данас зове Троицкосавск, чува и слави име свога оснивача. Постоји и жеља да се градићу врати старо име Троицкосавск.
Сава Владиславић написао је  Тајни извештај о Кини за потребе руског двора. То је и данас узорно државничко дело, које, уз укупан Савин рад, сведочи о континуитету српског државотворног духа.
Да би упознао Цара са словенским питањем на Балкану, Сава је превео на руски чувено дело Мавра Орбина Краљевство Словена. Владиславићу треба захвалити и што је „источно питање”, питање ослобођења Срба, било јасно формулисано на руском двору. Од тога доба, та руска пажња траје и данас.
Сава Владиславић сахрањен је у Благовештенској цркви Лавре Александра Невског у Петрограду, у којој су већ сахрањивани чланови царске породице. Крај њега ће, касније, бити сахрањен и велики руски војсковођа Александар Суворов. Све то говори, јасно, колико је цењен и заслужан Сава Владиславић у Русији.
На малом тргу у Топлој, српска застава је прекривала споменик од бронзе, на белом граниту, рад вајара Ђорђа Лазића. Међу званицама, поред амбасадора Русије у Црној Гори, господина Андреја Нестеренка, који је открио споменик, била је присутна и госпођа Зелина Медоева, потпредседница руског Фонда „Андреј Првозвани” и Центра националне славе Русије, која је истакла значај грофа Саве Владиславића за Русију. Митрополит Амфилохије, крстом Светога Саве, освештао је споменик, који сада као да чува, уз Његошев споменик у близини својој, западну границу српства.

ЈЕДАН МЕТАИСТОРИЈСКИ САБОР

Савиндан је био право време за овакав повратак у свој родни крај. Исти споменици Саве Владиславића, већ се налазе у Гацку, Сремским Карловцима и Петрограду. У граду Кјахти, у Русији, намеравају да ускоро подигну споменик већих размера. Уз рестаурацију цркве у Троицкосавску, биће то потпуно затворен круг сила које обједињује, својим делом и животом, овај јединствени Србин, од истока до запада православне империје. Сасвим довољан и јасан путоказ савременој Србији шта јој је чинити у обнови своје државе.
Некадашњи ресторан „Белведере”, поврх новске тврђаве, са чије се терасе пружа поглед који обавезује на сневање и са које сам се једног лета отиснуо у брачне воде, сада је новоотворени Руски културни центар „Гроф Сава Владиславић”. Већ је значајна колонија Руса у овом граду.
Светосавска академија у препуној дворани „Парк”, где је уводну беседу дао митрополит Амфилохије, крунисана је надахнутим сценским приказом, у режији Иване Жигон. Његошеви стихови и мисли, уз употребу светлосних и звучних ефеката, који су употпуњавали трагичност песникове визије, падали су по нама као златни прах, претварајући помало и прозу наших живота у епику историје. Суштински, мало шта се променило. Не губећи ништа од архаичности, звук гусала призвао је, крај Владике, и лик Светог Саве и лик Обилића. Био је то симболички јак метаисторијски сабор.
Озарени, понесени и обједињени духом Светога Саве, изађосмо у ноћ.
Када би Срби, данас, заиста схватали дело и значај Светога Саве и његове моћне државничке улоге, као што ју је схватао Сава Владиславић... Ух, што рече Езра Паунд, од те мисли сву ноћ не могу да спавам. <

***

Везе, нераскидиве
Целог свог живота Сава Владиславић одржавао је везе са херцеговачким устаницима и владиком Данилом, са црквеним великодостојницима и манастирима, дарујући их и помажући издашно. У Сремске Карловце је, по Савином наговору, цар Петар Велики послао учитеља Максима Суворова, који је тамо отворио прву српску школу, што се сматра почетком просветне активности у овом граду.

***

Бељаков
Међу Русима у Новом посебно место има сликар Александар Бељаков. Адмиралски син, и сам поморски официр, данас је посвећен сликарству. По мотивима и палети боја, своје место тражи међу сликарима маринистима. Атеље је сместио између звоника цркве Светог Јеронима и црквице Светог Леополда. Обновивши камену структуру рушевних зидова куле, направио је прелепу галерију и кутак украшен огромним сидрима и топовима. Право осмотриште за овог необичног човека.